Хатентат
Шефу јавног сервиса за пребирање контејнера, господину Јови Страшном, данас је стигло пријетеће писмо упозорења намјере. Тим поводом, новинар „Правде“ је разговарао с господином Страшним:
ПРАВДА: Господине Страшни, окло колко часова је стигло пријетеће писмо?
СТРАШНИ: Јутроске, нешто око седам, пола осам, море бит и осам, али девет сигурно није било. Затекао сам у мом поштанском сандучету, у контејнеру број два, писмо увредљиве садржине хадресирано на мене. Мислим се да л’ да га узмем ил’ не узмем, јербо је можда минирано или море бити има каквог праха у њему. Па кажем себи, Јово никад ниси био кукавица, па позовем шефа Кабинета да ми га отвори.
ПРАВДА:: Ха шта пише у њему?
СТРАШНИ: Ма не пише у њему, него у Брчком. Тамо они мене ‘сују и пријете ми, те како ће ликвидират, те како ће ме минират, те како ће ме атентират’ и мене и кућу.
ПРАВДА: Ха ко пише? Је л’ потписало неко овлаштено лице и имал’ печат?
СТРАШНИ: Ја сам добијао много ових анонимних, али је ово потписано као нека невладина организација „Сто посто нова Босна, покрет за рециклажу“.
ПРАВДА: Па је ли Вас страх господине Страшни?
СТРАШНИ: Ђеће мене бит страх. Они мисле да мене препа’ну, ко бива да се ја мало повратим са овог курса нашег напретка у свјетлу будућност, али нема од тог ништа. Знам ја шта њима смета, то што је код нас чистоћа, што се контејнери на вријеме празне, што нам је Српска чишћа и љепша.
ПРАВДА: Па јесте ли преузели неке мјере око обезбијеђења, мислим ОНО и ДСЗ, борбена готовост итд?
СТРАШНИ: Па видите и сами. Ја несметано функционишем на мом радном мјесту. Крећем се без пратње, само сам мало појачао обезбијеђење око клупе у парку гдје спавам. Ту сам до сада имао двојицу паса луталица, а сад сам мало појачао страже и довео још два авлијанера, па нек’ ударе ако смију.
ПРАВДА: Ово није први случај да се Вама пријети. И прије сте добијали упозорења да Вам је безбједност угрожена. Можете ли то коментарисати?
СТРАШНИ: Па вид’ ‘вако да ти кажем. Оно јес’ да сам добиј’о, ал’ такав је овај наш посао. Ризик је саставни дио оног посла. Ко на њега није спреман не треба у њега ни улазит’. Бизнис је бизнис. Њеђе крајем године мој колега Ђеј, који контролише београдске депоније, послао ми је упозорење, ко бива да се нешто спрема на мене, неки хатак. Ја хатка не знам. У животу га никад нисам ни видио ни чуо. А онда послије тога, упозориле су ме и колеге из заједничких инсттиуција из Сарајева, ко да се опет нешто спремна. Они мени то пошаљу на контејнер, ал’ писмо мазну ови мангупи из бањалучких новина, који ту одлажу ремитенду, и објаве га. Како су га објавили, намах су ми угрозили безбједност.
ПРАВДА: А шта је писало у том писму?
СТРАШНИ: Ма Хилмија мој ми написао, ко бива да ме упозори, да ова црногорска мафија за рециклажу отпада хоће да освоји моју територију. Ко они тамо имају мало смећа па хоће да дођу овдје, гдје смећа има у изобиљу. И, наводно, ко сад ће неки из земунске „Ђу бре инвеста“, ко да не ликвидирају. Ја сам са Земунцима радио, то су фини људи. Мало су се, нешто, споречкали сада, али не вјерујем у ту причу. Бизнис је бизнис. Сви смо у бизнису. У бизнису је све могуће. Правимо велике профите и интересатни смо за разну популацију. Ја сам и Црногорце и Земунце и остале позвао да потпишемо један споразум о стабилизацији и придруживању, па да идемо у Европску унију као бранша, да не чекамо ове овдје, него као струка, је л’ ми имамо све ове ИСЕ од 2000 па остале и европске вриједности. И онда они мени завиде, јер сам визионар, ја сам ти брате од сваке акције. Од омладинске радне, па до приватизације, имплеметације, донације, све то нама баста.
Ал’ ‘фала Хилми што ме упозорио братски, ја то увијек истичем ко примјер ентитетске сарадње. А фала и друговима Земунцима што нису долазили. Ха браћа смо, иако смо Срби. Нећемо сад ваљда да се тепамо. Има ђубрета за све.
ПРАВДА: Можете л’ поручит’ нешто за крај?
СТРАШНИ: Теби ћу поручит’ пиву, а народу да буде мало кооперативнији. ‘Оћу рећ’, кад пише на контејнеру – пластика, да ту меће пластику, кад пише – стакло, да ту меће стакло, а остало, тамо ће пише остало. Ал’ много је неписмених, па ми је џаба што сам пис’о. Они бацају ђе стигну, ал’ ја онда све то морам имплементират. Моја девиза је да и у џубрету мора бити реда и нека се народ не боји, јер се ни ја не бојим. Ја радим са смећем, ал’ није ме срамота и никог се не бојим. Оно јес’ да су ударили на мој хинтегритет, ал’ ја не оступам од зацртаног курса.
