Наш вођа
У ОКВИРУ АКЦИЈЕ „ЉЕПША СРСПКА“ ЗА УЧЕНИКЕ ПРВА ДВА РАЗРЕДА ОСНОВНИХ ШКОЛА РАСПИСАН ЈЕ КОНКУРС ЗА НАЈБОЉУ УЧЕНИЧКИ РАД НА ТЕМУ: „НАШ ВОЂА“, А ПОД ПОКРОВИТЕЉСТВОМ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И НЕЗАВИСНИХ МЕДИЈА, ЈАВНОГ СЕРВИСА, ГЛАСА, АВАЗА, МЕСТАЗА И ОСТАЛИХ ОАЗА. ОБЈАВЉУМО РАД КОЈИ ЈЕ ОСВОЈИО ПРВУ НАГРАДУ, А ТО ЈЕ БЕСПЛАТНА ПОСЈЕТА КУЋИ ЦВИЈЕЋА У БАКИНЦИМА КОД ЛАКТАША.
НАШ ВОЂА
Ја волим маму и тату. И малог бату. Али од свих највише волим нашог великог ТАТУ, нашег драгог Вођу. Наша мала породица се окупи око малих екрана свако вече у пола осам да би гледали пустоловине и подвиге нашег Вође. Прије тога мама исјече мало хљеба и покоји грумен сира и ако се још нешто у кући затекне, јер мој тата је пензионер са скромним примањима, а мама ради у предузећу у којем не дијеле плате. Али ми смо задовољни са тим што имамо, јер смо скромна мала српска породица. Ми знамо да други имају више и да живе боље, али зато други немају Вођу којим се ми поносимо.
Када се окупимо око малог екерана, па нам се још посрећи да имамо сигнала, ми гледамо радосни и озарени како наш Вођа путује и посјећује лијепе крајеве миле нам отаџбине. Час је у Београду, час је у Сарајеву, час је у Гацку и одувјек сам се питала како наш Вођа пређе толики пут у једном дану. А онда ми је тата рекао да наш Вођа корача корацима од седам миља и оно што обичан човјек пређе за један дан наш вођа пређе за један сат.
Многи су нам завидни на таквом Вођи јер је он висок, лијеп, паметан, и омиљен од свих нас, јер корача корацима од седам миља на путу у љепше сутра. Сви ми једва чекамо, док тиња сијалица од 40 свијећа, окупљени око малог екрана, до дође то сутра.
Наш Вођа хрли насмијан, маше рукама, висок, лијеп и паметан и асфалтирајући успут километре и километре магистрала, дијели неком сјеме за кромпир, негдје отвара водовод, а негдје даје у готовини. Сузе су нам кренуле када смо видјели да је 50 милиона дао у Херцеговини. Тата каже: „Наиће и овуда сигурно, даће и нама неки милион јер он воли све нас, он брине о свима нама, он брани све нас од оних из Сарајева“. Највише смо усхићени када Вођа говори. Ја ништа не разумијем, ни бато ништа не разумије, а чини ми се и да тати нешто није јасно, али мама каже: „Ћутите, ћутите, да чујемо шта каже“. А наш Вођа грми, маше рукама, смије се и храбри нас, а наша се лица зажаре и сви смо поносни.
Наш Вођа се пајављује увијек у пола осам и говори нам све до временске прогнозе. Често буде дана када нам почне говорити од седам ујутро, па на сваки пуни сат нам саопштава поруке које ми треба да слиједимо. Тата каже: “Па кад тај човјек спава“?!
Има и оних који не воле Вођу, па понекад чујемо и видимо оне који су му завидни, који су глупи, ружни и зли, јер нису лијепи, паметни и високи као наш Вођа. Свашта су му говорили, најгоре ријечи, да лаже, да обмањује сопствени народ, да пустоши државне касе, да прогања људе који не мисле као он, да једно говори, друго ради, а треће мисли. Али ми знамо да то није тачно и да то говоре они који нама не мисле добро и који мрзе нашег Вођу само зато што је он највећи визионар нашег народа и што нас води у љепше сутра.
И када избије осам сати навече, када мајка покупи остатке наше скромне вечере, ми легнемо да спавамо. До дуго у ноћ гледам на зиду слику нашег Вође коју је тата окачио и једва чекам да се сутра пробудим да видим да ли је то оно сутра о којем нам је Вођа говорио.
А ујутру када се пробудим и погледам кроз прозор, видим да то и није неко сутра, оно Вођино љепше сутра, већ оно наше јуче. Али мој тата каже: “Не брини Милице. Код других народа, некада, осване љепше сутра, само је код нашег народа љепше сутра свако вече у пола осам“.
Милица Милорадовић
ИИа ОШ „Никола Шпирић Страшни“
