Из српске епске ризнице
ДЈЕЛИ МИЛОРАД И НАРОДНЕ МАСЕ
Боже мили чуда великога,
Кадли оно продаше Телеком,
Сав Телеком па и Моби’с мрежу,
Па им стиже ферман сарајевски,
Ситна књига Кемал-паше Силног
Да се пос’о море завршити.
Усто дође још ситнија књига
Ситна књига Конкурентског вијећа,
Ђе и оно ништа против нема.
Боже мили чуда великога,
Када товар у Крајину дође,
У товару шесто ока блага,
Шесто ока, шесто милиона,
Милиона, а све у еврима,
Па све леже млађаном Џомбићу,
У сехаре Републике Српске.
Посл’о Драшко из Биоград града,
Посл’о Драшко својој браћи милој,
Да се Србљу у невољи нађе.
Боже мили чуда великога,
Кад су слатке муке спопануле,
Све велможе и дворјане многе,
Како ли ће потрошити благо.
Наста трка, наста и паника,
Кога ли ће погледати Вожде,
Како ће се благо подијелити
Када нема стратешкога плана.
Проговара нејакије Рајко:
„Стан’те Срби не правите кавге
Ако ћемо право говорити,
Зна се ко ће благо и дијелити.
Дијелиће га ко га је и стека
Ко је ову погодбу учиња.
А сви знамо нашега сокола,
Што но мајка више родит неће
Српску дику Дијели Милорада.
Некад бјеше Дјели Радивоје,
Данас јесте Дјели Милораде,
Од оца је остануло сину,
То је наша традиција стара“.
Боже мили чуда великога,
Шта се бијели у пољу Лијевчу,
Ил’ је снијег ил’ су лабудови,
Ил’ је шатор, Харис-паше Силног?
Да је снијег већ би окопнио,
Лабудови већ би одлетјели
Харис-паша тамо доћи не см’је.
Већ се бијели васколики народ,
Што се спусти у Лијевче равницу,
Обијелио од силног чекања,
Хоће ли га как’о добро снаћи.
Пишти народ кано љута гуја:
„Дијели Миле, Дјели Милораде,
Ишчекати више не можемо,
Јербо си нам обећао давно,
Бољи живот и пут у Јевропу“.
Кад изађе Дијели Милораде,
Наста тајац, зањемише уста,
Јесу гладна, ал’ страх је још већи.
Проговара Дјели Милораде:
„Стан’ те Срби, шта вас је спопало.
Што сам рек’о то ћу и учињет.
Одмах дајем сто миљуна евра
За источни дио Републике.
Остало ће останути ође,
Да се и ми мало помогнемо.
Пред нама су значајни пројекти,
Слободану нашем неимару,
Куда ћете јадни у Јевропу,
Ако Слобо пута не заврши.
Но најприје што се мора чињет,
Крпит’ рупу из прошлог буџета,
Што остаде јоште од избора,
ММФ-у траге заварати“.
Писну народ, неће ни да чује.
„Шта ће нама кукавцима остат’
Док нараниш све јатаке твоје,
Све јатаке, дворску камарилу,
И лобисте старе варалице
Ковачиће и остале ‘лиће,
Мање ‘тиће, а више гавране.
Што ти лажне вијести доносаше,
Лажне вијести, ал’ за праве паре“.
Кад поскочи Дјели Милораде,
Ватру пљује, не да гледат усе:
„Шта је Срби помамни не били,
Зар ‘оћете све да изједете,
Па да нема ниђе преспективе.
Зар мислите, несретни не били
Да ја стицах, да би ви изјели.
Ђе су моје куле и градови,
Ђе су моји начелници млади,
Ђе су моји општински одбори,
А тек силни Главни одбор странке,
Па сви моји предсједници мили,
Па рођаци и бројна родбина,
Па кумови за разне послове.
Немислите, ваља, несретници
Да ћу њих оставити гладне.
Све ће бити правно демократски,
Демократски, а како ја кажем.
Ко претекне, не буде намирен
Има јоште што ћу ја продават’.
Нек’ не брине просвјета и школство,
Нек’ не брину беспослени млади,
Нек’ не брину избјеглице старе,
Биће свега док сам ја на власти,
Невјерујте што новине пишу,
Невјерујте у њихове гатке,
А сад сви на своје радне задатке“.
Тако бјеше, браћо моја драга,
Тако бјеше, тако гусле гуде.
Ако има још којег од рода,
Да у ову пјесму не вјерује,
Доће вријеме прогледаће скоро
Да не ода слијеп до вијека.
ЗАПИСАО ВУК КАРАЏИЋ ПО КАЗИВАЊУ ТЕШАНА ПОДРУГОВИЋА
